Видовдан

Видовдан је пренесен из времена пре хришћанства, а
прихваћен је и у хришћанству. Тог дана православци славе
Светог великомученика Лазара, који је погинуо у бици
на Косову Пољу вођеној 15. јуна 1389. године (по старом
календару).
То је једна од највећих битака 14. века, а по последицама
које је имала сигурно највећа. Историјски подаци о њој су
веома оскудни, непоуздани и противречни. Српски извори,
посебно они настали у крајевима захваћеним битком и
њеним последицима, садрже више осећања и расположења
него чињеница. Турски извори су богатији чињеницама,
заснованим на историографским делима и исказима
учесника битке и оних који су о томе писали. Византијски
и западни фрагменти осветљавају само неке моменте,
углавном последице битке.
Све ово не даје довољно поузданих елемената за сигурну
реконструкцију битке и начина, тактике којима је вођена.
У крајњем, све се своди на опис народне песме гуслара
и народа, па је и Војна
енциклопедија, описујући
Косовску битку, подлегла
томе. Реално, уз помоћ
аналогије истог раздобља,
пре свега, Никопољске и
Ангорске битке, може се
доћи до веродостојних
чињеница.
Због тога дозволите и
мени да после шест стотина
година изнесем податке који
се можда први пут јављају
код нас, док су турски
извори о томе прецизнији.
Пре него што кренемо у једну стварну анализу, морамо рећи
да Србија после Душанове смрти (1355. године) више није
јединствена држава, већ подељена између великаша у више
самосталних регија, државних формација.
У сваком случају, Косовски бој је битка у којој је
учествовало између 60 и 80 хиљада војника. Са турске
стране – 40 до 50 хиљада, а са српске стране – 25 до 30
хиљада војника. У опису битке турски извори наводе да
је погинуло већина војске и оба владара, цар и кнез. То је
једина битка у којој су погинула оба владара.
Сви се извори слажу да су и кнез Лазар и цар Мурат знали
кретање противничке војске и на основу тога постројили
своју војску. Кнез Лазар – на левој обали Лаба, тако да му
се турска војска налазила на малој низбрдици у односу на
српску војску, што ће бити веома важно касније, у току
битке, када српска коњица крене у пробој турског центра.
Цар Лазар се налазио у центру са оклопљеним витезовима
и осталим делом (око 12 хиљада) војника. На левом крилу
Влатко Вуковић, босански војвода који је довео само део
босанских снага (око 7 хиљада), јер је његов суверен Твртко
у то време заузимао градове по Далмацији. На десном крилу
српске војске био је Вук Бранковић са око 10 хиљада војника.
Очигледно је да су и Лазар и Вук учинили максимум око
прикупљања војске.
Мурат је своје снаге (20 хиљада војника) постројио у
центру. На десном крилу био је старији син Бајазит, са око
15 хиљада војника, претежно јаничара, а на левом крилу

Јакуб, млађи син, са око 12 хиљада војника.
Обе војске представљале су најбоље војске тадашњег
света. Нису то били војници из народне песме „Дођ’ Алија
да је више војске”. Османлијску војску представљали су
професионални војници јаничари, дисциплинован стајаћи
састав, чију ефикасност још читава два века неће постићи
војске на западу. Османлије су, у ствари, као властела
код Срба, са обвезом учешћа у борбама и то са обученом
војском. Ту још можемо набројати азапе (пешадија
наоружана копљима) и акинђије (милиција на коњима)
које су дејствовале и пробијале се у позадину непријатеља
и служиле за изнуривање на бојишту. На турској страни
су учествовали још и турски вазали из Византије и Срби
поробљени после Маричке битке 1371. године.
Српска војска била је боље наоружана. Оклопљени
витезови имали су страховиту ударну моћ (данас их можемо
поредити са оклопним јединицама). Коњ и витез тежили су
око 500 килограма. Српска пешадија, нижа властела, била
је боља од турских азапа,
али у далеко мањем броју.
Битку су водиле војсковође
школоване на најбољим
школама тадашњег света,
витезови који су познавали
историју битака и када шта
треба применити у борби.
Цар Лазар је кренуо у
битку клином напред, са
око четири хиљаде српских
витезова. Две хиљаде тона
челика и меса ударило је у
турски центар, разбило га
и дошло до турског цара
Мурата. Мурат је погинуо од српског напада, а не на превару
као што су то чак и турски извори покушали да прикажу,
што су Срби једва дочекали. Ово разбијање турског центра
личило је на велику српску победу, па су гласници већ после
сат битке појурили да јаве радосну вест. Звона у Бечу и
осталим европским градовима славили су велику српску
победу на Косову.
Бајазит, као искусан војсковођа, надјачао је Влатка
Вуковића и са десног бока ударио у тај клин српске војске
спречавајући му даљу маневарску способност и почео
својом масовношћу да наноси огромне губитке српском
центру. Јаничари су били далеко окретнији од оклопљених
витезова српских. Јакуб и Вук Бранковић водили су крваву
битку на левом крилу са огромним губицима. Чињеница
је да се нико није повукао из битке, него је проглашавање
Вука Бранковића издајником покушај српског епа да
оправда неуспех на Косову. Колико је велика погибија била
на Косову, говори податак из турских извора како је у бици
погинула већина војске.
Од Косова Поља до Новог Брда има 18 километара
ваздушном линијом. Ново Брдо Турци освајају 1453. године,
74 године после Косовског боја. О томе како је кнегиња
Милица своју ћерку Оливеру 1390. године послала Бајазиту
у харем и замолила заштиту северних српских граница, штa
значи десетак и зашто против Турака 400 година није било
веће побуне српског народа – читаћете у наредном броју
“Видика”.

М. Р. Ш.

 У про-

шлом броју говорили смо, пово-дом празника, о Косовској
битки, као једном од најважнијих догађаја у наредних пет векова живота српског народа, и како се та битка стварно одвијала. Овај текст је изазвао веома позитивне реакције код наших читатеља, чланова ПУПС-а, али и код оних до којих је часопис дошао случајно. Обавезали смо се да у трећем броју говоримо о догађајима после Косовког боја, а све зарад тога да се подсетимо колико је та битка утицала на збивања у следећих пет векова, и код нас, и у читавој Европи. Тежиште смо, нормално, ставили на збивања у Србији.Постоји мишљење, посебно у причама, како су Турци у Србији јужно од Саве и Дунава
били пет векова, а преко Саве и Дунава „нешто мало” док су дошли и вратили се до Беча. Е, то мало, трајало је само 174 године, до Карловачког мира 1699. г., после кога Турци више нису прешли Саву и Дунав. Тај чувени Карловачки мир остао је
упамћен и још по нечему. Наиме, први пут су у преговорима сви преговарачи улазили истовремено у просторију за састанке. Импровизована барака у којој се преговарало имала је више врата, а преговарачи су, опет први пут, седели за округлим столом да би сви били једнако важни. Интересантно је и то да су преговори трајали од октобра до краја јануара, да је зима за време преговора била веома јака, па је један од преговарача и умро. Данас у Сремским Карловцима, на месту где се преговарало, постоји предивна Капела мира коју Карловчани, и они који долазе у Карловце, обилазе и разговарају о старим добрим временима.
Већ после годину дана од Косовске битке, 1390. г., кнегиња Милица због упада Мађара са севера у Србију, пљачки и отимања, а после страшне битке у којој је изгинуо цвет српске

властеле и војске, немајући снаге да то спречи, а као залог мира, моли Бајазита да заштити северне српске границе. За ту услугу нуди му да наплаћује порез и шаље му своју ћерку, лепотицу Оливеру у харем. Оливера је са својих шеснаест година постала једна од четири Бајазитове жене. Иако младa, свесна своје жртве, веома брзо је постала Бајазитова миљеница, а од тога је највише користи имала Србија
и њен брат Стефан, који је, од ње поучен, постао Бајазитов пријатељ. После
Бајазитове смрти, Оливера се вратила у Србију доносећи мошти Св. Петке, по
савету своје мајке Милице која је тада већ била монахиња.

Деспот Стефан Лазаревић, фреска,манастир Манасија

Бајазит је понуду прихватио и одмах послао своје војсковође и стручњаке за економију у Србију са налогом да се детаљно упознају са стањем. Кад је примио извештај и проучио га, Бајазит је донео неколико врло важних одлука:

– Срби могу исповедати своју веру. Неће бити насилног турчења, а да они који добровољно пређу у ис-лам добију боље услове живота и буду ослобођени данка у крви. Негде у том периоду, Православна црква уводи прославу светаца и слава, како би сачувала православну веру, што је дало изванредне резултате, па смо,
данас, једини православци који славе своје крсне славе. Интерасантно је и то
да су славе одређене по породицама и да се до скора млада и младожења нису
могли венчати у цркви ако славе исту славу.
– Порез који ће Срби плаћати Турцима биће десет посто од пореза који су до тада
плаћали.
– У оквиру пореза уводи се посебан порез – „данак у крви”. Српске породице биле су дужне да дају једно мушко дете. Данак у крви увео је султан Мурат Други
1420. г. У периоду од X дo XVII века скупљено је око 200.000–300.000 хиљада деце, претежно са Балкана, старости 8–10 година, а скупљани су сваке четврте године.
У ситуацијама кад није било млађе деце, узимали би и момке од 20 година. Обука им је трајала и до 14. године. Од њих је настала најбоља војска тадашњег света, која је следећа три века харала Европом.
– Србија је била дужна да са својом војском учествује у борбама заједно
са Турцима. Интересантно је и то, што је један од најбољих витезова у
то време био Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, који је од Турака добио титулу деспота. Почетком XV века било је време мира и доброг живота у Србији под његовом владавином. На витешким турнирима био је непобедив. Он је тада био српски Новак Ђоковић.Време мира у Србији, као и увек, кратко је трајало. Стефан није имао деце, па је на сабору у Сребреници 1426. именовао за наследника свог
сестрића Ђурђа. ■

 

                       Мирослав Р. Шпановић