Неретко сам се у досадашњној каријери, иако нисам примарно посвећен тим темама, дакле стицајем околности, сусретао са спортским дешавањима. Сећам се, пре извесног времена, на стадиону Партизана, један од тадашњих омладинаца, а данас узданица репрезентације, објашњавао ми је у неформалном разговору, како се диже превише прашине око промене дресова, јер су то само грб и име на тканини, а да уговор ионаоко представља пар параграфа на папиру са два потписа у дну.
Тада је шеф стручног штаба „црно-белих“, господин Зоран Милинковић, пришао и одржао једно педагошко предавање, подсећајући на велика имена из историје клуба, објаснио да је дрес светиња, а уговор је реч, а од речи ништа нема веће и светије. Милинковић је убрзо отишао, а ведета остао, но то је сада небитно. После тога, све је мање и мање Милинковића, а све више ведета.
Слично функционише и наш политички систем, на жалост: и у њему важе иста правила. Сећам се да ми је један од првих уредника, говорећи о тој сцени, рекао да није битно само ко га би (или јеси) заокружио, већ је далеко битније с ким би сео на пиће, отишао му на славу или га назвао, да се, ето, онако испричаш. Као што је ономад Динкић, у налету својих превара, гурајући жуте лопове и експерте, тврдио „стручност испред политике“, тако ја тврдим „људскост испред политике“, или „људкост и јесте политика“.
И, ту, коначно долазимо до ПУПС-а: да ме неко пробуди у три ујутру, могао бих набројати афере готово свих политичких партија, али се код пензионера не бих сетио,вала ни после пар сати размишљања, осим оне приче да владају династијски. Не бих се сетио ни радикалних промена програмских циљева, наступа, иступа, начела и деловања: исто што причају од првог дана, причају и до данас, а по свему судећи ће причати и сутра и прекосутра.
Па, опет, не бих их због тога симпатисао, већ их просто, не бих гледао са гађењем. Има, међутим, у том ПУПС-у, један Мирослав Шпановић, са оним Р између имена и презимена. Сремац, војно лице у пензији, успут и председник покрајинског одбора. И успут мој пријатељ. Човек који ми никада није нудио „услугу за услугу“, а вала је ни тражио.
Па, опет, у разговорима, који и нису тако ретки, али јесу пријатни, дотицали смо се многих тема: пољопривреде, војне службе, власти, опозиције, патриотизма, издаје, социјалне одговорности и неодговорности, али у свему томе биле су две константе: Шпановић је, о чему год се причало, и кад год, знао да се дрес не мења и да није парче тканине и да уговори нису параграфи, него реч на папиру, а да од речи нема ништа веће. Знали су и сви остали из ПУПС-а које сам упознао, а упознао сам их.
Програми су данас преписани, приче мање више исте, али детаљи су битни. А, ово јесте детаљ, пресудан. Да се вратимо на спортску тематику: данас се клинци, који за боље не знају, диве Кристијану Роналду, броју голова, асистенција, погодака по минути, наступа. Статистици. Али, шта је један Кристијано, у историји, у односу на Пиксија, који је, ономад, одбио да шутира пенал против своје (и успут моје) Црвене Звезде?
Резултати, који ПУПС-у не недостају, нису толико битни: битан је однос према дресу. Они су Пикси у свету Кристијана Роналда, принцип у свету статистике.
Не морам гласати за ПУПС, гласови се ионако данас купују, продају и дају из интереса. Не морам им бити члан, никада нисам волео те формалности. Али их морам поштовати: а, то је једино што се рачуна. Баш као што они поштују дрес. И свој и српски. Мало ли је?
Томо Ловрековић
